Друштво, Нестале бебе

АНА ПЕЈИЋ, ПРЕДСЕДНИЦА УДРУЖЕЊА РОДИТЕЉА НЕСТАЛИХ БЕБА ВОЈВОДИНЕ: У потрази за несталом децом

Повезан чланак: Изласком на изборе мајке из „Покрета отетих беба“ желе да покушају да пронађу своју децу

Чланак “Ко краде бебе, а ко мути воду?”, недавно објављен у Сремским новинама и на порталу сремскеновине.цо.рс, прилично је узбуркао домаћу јавност. На тврдње да је крађа новорођенчади, о којој је било реч, немогућа, ових дана је реаговала Румљанка Ана Пејић, председница Удружења родитеља несталих беба Војводине, са жељом да јавности изнесе свој случај.

У митровачком Породилишту, каже, породила се 24. августа 1988. године.

– Породила сам се царским резом. Када сам се пробудила, речено ми је да сам родила девојчицу, тешку 2,3 килограма и да је однешена у инкубатор. Била је среда, 10 сати пре подне. Речено ми је да ће ми донети дете у петак ујутру, да га видим и подојим. Пошто је мој царски рез био велики, попречни, а приликом захвата ми је оштећена и бешика, била сам прикована за кревет. Да сам икако могла, четвороношке бих отишла да видим своје дете, али соба у којој су деца у митровачком породилишту су на једном крају ходника, код лифта, а ми смо биле на скроз другој страни. Само једна жена која је била покретна, обилазила је моје дете и извештавала ме да је све у реду – прича Ана.

Како каже, у петак, када је било време за подој, речено јој је да је њено дете умрло.

– Иначе, у Сремској Митровици има око 60 родитеља који траже своју децу, и сва деца су умрла ноћу, као и моје. Уз вриштање и плакање, одмах сам добила ињекцију седатива и одмах сам заспала, када сам пребачена на спрат изнад, на гинекологију. Тада се опраштам од породилишта. Др Перуничић, који је тада био начелник, је дошао у визиту, и када сам га питала да ли треба да зовем неког од породице да обави сахрану и преузме леш, рекао је да остајем у болници и идем кући без детета, а болница ће се побринути за сахрану. Моја јетрва је, на пример, недуго пре тога родила мртву бебу и добила је и сахранила. Било ми је чудно, али ћутала сам. То је оно ћутање које ме боли до данас, и од тада више не ћутим – каже Ана Пејић.

Кући је, прича, дошла без детета и без икаквих докумената.

– Веровала сам систему и нисам ништа доводила у питање. Тек 2000. године сам чула да неке жене и неки људи проналазе своју децу и причају о афери несталих беба. Тада нисам знала о чему се ради и нисам им се прикључила. Годинама после тога, на наговор супруга, 2014. године, отишла сам у матичну службу и добила два извода, из књиге рођених и умрлих. Према тим документима, родила сам женско дете са матичним бројем, а умрло је мушко без матичног броја и то ми је био знак за узбуну. Од тада до данас водим истрагу. У међувремену сам извадила све документе до којих сам могла да дођем, а у којима су многе ствари сумњиве. Историје болести за нас нема, извештај о смрти је уз потврду о смрти требао бити предат матичару, али га нема и не може га бити јер није рађена обдукција. Постоји само документ којим се дете упућује на обдукцију, као и натпис да обдукција није урађена. Дакле, дете нико није видео, нити је сахрањено. Друго, издат је налог да се купи сандук, као и налог за превоз леша тадашњим Комуналијама, али данашње Комуналије немају никакав документ о самој сахрани, што значи да налози вероватно нису ни изашли из болнице – каже Ана.

Још раније се, каже, интересовала где јој је сахрањено дете.

– Питала сам неке сестре и бабице где му је гроб, али су ми рекле да је моје дете одвезено у Београд у масовну гробницу за бебе са спомен плочом на коју се гравирају њихова имена. Међутим, сазнала сам да тако нешто не постоји – сећа се Ана, која је од почетка своје потраге неколико година радила анонимно, без ичијег знања.

– Осим потраге за документима, разговарала сам са чистачицама у болници, са бабицама, сестрама, лекарима. Пронашла сам и бабицу Еву, која је присуствовала мом порођају, код које сам два поподнева провела у разговору, непосредно пред њену смрт, а разговоре имам снимљене, као доказни материјал – каже Ана Пејић.

Неколико година касније, 2018., заједно са другим родитељима који су у потрази за несталом децом, оснива поменуто Удружење.

– Постојећа удружења нису могла да прихвате све мајке на територији Србије, које траже своју децу. Од 1960. године, све до 2010., држава је званично објавила 240.912 мртвих беба, што је енормно велики број. Према тим подацима, 1988. године, 18 беба умрло је или мртворођено у Сремској Митровици. Према подацима матичара, тај број је био 24. Када смо писмено питали болницу, писмено су нам одговорили да је тај број 36. И у другим градовима, било је готово дупло више умрлих и мртворођених беба него у статистичком извештају. То је огроман број који захтева истрагу. Чак и да су сва та деца умрла, онда лекарима задуженим за њих треба одузети диплому. То је једно мртво дете на десет дана, што се не дешава ни у најнеразвијенијим земљама света – прича Ана.

Временом, каже, око ње су се окупили родитељи из свих крајева земље.

– Почели смо да се окупљамо, организујемо, разговарамо. До докумената смо долазили јако тешко. Углавном је то било ван протокола, а документа која смо добили званично, углавном су била она која не боле. Упоређивали смо информације које имају мајке порођене у Сремској Митровици и тражиле податке који нас повезују. Лекар је скоро увек био исти, а заједничка ствар је била и ноћ, током које су сва деца умирала. Како је време одмицало, организовали смо се у политички покрет, а до сада смо прикупили енорман број доказа. Залажемо се за проналазак све продате деце у Србији, без обзира на то ко их је и на који начин продао – прича Ана и додаје:

– Сви покушаји да се беби афере затворе нису успели. Ово је афера која најдуже траје, има највише учесника и највише жртава. Зато ћемо и на следеће изборе изаћи као политички покрет “Отете бебе”, јер захтевамо да се отворе архиве свих тајних и јавних служби, као што су оне доступне у другим државама у којима су се дешавале сличне ствари, попут у Шпанији, Аргентини, Ирској… Тренутно, већ трећи месец, сваког викенда по Србији прикупљамо потписе подршке и људи нам прилазе. Подржавају нас. Били смо у Београду, Сомбору, Шиду, Сремској Митровици, Краљеву, на Златибору, у Ужицу, а прошлог петка смо имали трибину у Убу у Културном центру, где смо феноменално дочекани. У сваком граду нас људи дочекују, доносе нам храну и пиће, прихватају у своје домове на ноћење. Свуда имамо људе којима су деца нестала и они нас радо дочекују. Излазимо на изборе са пуном листом, а на председничким изборима ћемо подржати онога за кога будемо сигурни да ће помоћи у решавању беби афере. До сада ниједна власт за то није била заинтересована – каже Ана Пејић.

Према њеним речима, решавање афере донело би мир родитељима и разјаснило неке ствари из прошлости.

– Решавање беби афере удара темеље овој држави. Ако желимо напред, морамо се растати са прошлошћу и разјаснити неке ствари. Ово није игра и ради се о више од милион становника једног народа, јер ако је дете нестало шездесетих година, колико би оно данас имало унучади? Они су сада вероватно странци. Нас је на ово натерала нужда, и не радимо то из забаве, посебно због тога што имамо исказ једног лекара из Сремске Митровице, да су децу продавали неонатолози, држава и центри за социјални рад. Зато желимо да се то истражи, а и знамо да деца нису тако лако умирала. Тако тврде лекари који су чланови нашег удружења – закључује.

Доказан први случај

После вишедеценијских сумњи да су се у породилиштима у бившој Југославији крале бебе, расветљен је један случај стар 40 година.

Млађан Радивојевић из Алексинца, који је пре четири године са Удружењем за истину и правду о бебама, поднео кривичну пријаву да је отет, у Крушевцу се појавио са биолошком сестром и ДНК анализом која то потврђује.

Млађан је прва особа за коју је доказано да је украден као беба.

Њега су пре 40 година узели од мајке у породилишту Опште болнице у Крушевцу и однели у Алексинац породици Радивојевић која није имала деце.

Млађан је посумњао да је усвојен када се оженио јер му се извод из матичне књиге рођених није слагао са подацима родитеља. А сада је ДНК анализом пронашао своје биолошке родитеље.

Извор:Сремске новине

Јован Керешић

О аутору - Јован Керешић

Јован Керешић је један од покретача Удружења цивилног друштва које је основало овај медиј. Одговорно је лице радио ДИР-а. Од 2016 активно ради као новинар и уредник емисије "Апел за помоћ болесној деци Србије" на бесплатним стримовима. Од 2019 је члан УНС-а и тада се овај медиј региструје код АПР-а и РЕМ-а. Тренутно води и уређује више емисија на радиоДИР-у. До сада посао новинара је радио без материјане користи као и сви чланови ове редакције. Запослен је у једној приватној фирми ,јер од новинарства као и већина колега не може да прехрањује себе и своју породицу. Ожењен је, отац петоро деце.

0 0 гласови
Гласање за чланке
Претплати се
Обавести о
guest
0 Коментари
Уграђене повратне информације
Погледај све коментаре