Јану више нема ко да испрати у школу

Пре свега 28. Јун жели да честита свим дамама 8.март– Међународни дан борбе за женска људска права. Да није било вас не би било ниједог од нас и зато вам хвала!

Хвала и свим женама којих више нема међу нама, а због којих бисмо дали све на свету да су сада ту поред нас.

Управо је ово реалност и највећа жеља десетогодишње Јане Михајловиц из села Топлац код Врања која је изгубила своју маму пре 3 године, услед дуге борбе са раком дојке. Јана је тада имала само 7 година, а њена мама је смогла тек толико снаге да се задржи на овој Земљи и види своју мезимицу како креће у 1.разред. После трагичног догађаја који је променио и њен, али и живот њеног оца Горана Михајловића (48), мало је било разлога за смех. Девојчица живи у старој кући без купатила са татом и баком, његовом мајком (72), која је остарила и којој је све теже да се брине о покућству и унуци. Мала Јана данас одраста са татом и баком у условима у којима ниједно дете не сме да одраста- у 3 просторије без ламината, кухиња без судопере и кућних елемената, без воде и без купатила, а Јанина бака пере на руке, водом са оближњег извора онда када је уопште и има.

Горан, који је морао да напусти свој посао у фирми у Врању како би се старао о својој супрузи, са тешкоћом и болом у грудима присетио се како је све почело. Његова жена је сасвим случајно под прстима осетила квржицу попут зрна пасуља. Најпре су јој лекари рекли да није ништа, а потом је напипала још једно зрно. Испоставило се да има галопирајући тумор, а да прича буде још страшнија, у том периоду је сазнала и да је трудна. Да је срећа била на њиховој страни, Јана би данас имала брата или сестру и своју маму да брине о њима. Међутим лекари су јој саветовали да у 4. месецу трудноће изврши киретажу, јер њено ослабљено тело не би било способно да створи још један живот. Убрзо након тога Јанина мама је кренула на хемиотерапије, а Горан се присећа како јој је одмах након друге терапије опала њена дуга златна коса коју је Јана наследила и по којој је добила надимак- Златокоса.

На тренутак се чинило да све иде на боље, иако је услед свих зрачења Јана била далеко од своје мајке, сваки дан плачући и шватајући све јасније да она не може и неће да живи без своје мајке. Иако се њена мама вратила кући да испуни себи последњу жељу и испрати ћерку у 1.разред, крајем октобра већ није могла ни да говори ни да хода. Убрзо након тога, 7.новембра 2018.године, Јана је последњи пут пољубила своју маму пред полазак у школу. Више ништа није било исто, а Јана је и дан данас понекад тражи и дозива.