Дијаспора на вези, Друштво, Економија

Јану више нема ко да испрати у школу

Пре свега 28. Јун жели да честита свим дамама 8.март– Међународни дан борбе за женска људска права. Да није било вас не би било ниједог од нас и зато вам хвала!

Хвала и свим женама којих више нема међу нама, а због којих бисмо дали све на свету да су сада ту поред нас.

Управо је ово реалност и највећа жеља десетогодишње Јане Михајловиц из села Топлац код Врања која је изгубила своју маму пре 3 године, услед дуге борбе са раком дојке. Јана је тада имала само 7 година, а њена мама је смогла тек толико снаге да се задржи на овој Земљи и види своју мезимицу како креће у 1.разред. После трагичног догађаја који је променио и њен, али и живот њеног оца Горана Михајловића (48), мало је било разлога за смех. Девојчица живи у старој кући без купатила са татом и баком, његовом мајком (72), која је остарила и којој је све теже да се брине о покућству и унуци. Мала Јана данас одраста са татом и баком у условима у којима ниједно дете не сме да одраста- у 3 просторије без ламината, кухиња без судопере и кућних елемената, без воде и без купатила, а Јанина бака пере на руке, водом са оближњег извора онда када је уопште и има.

Горан, који је морао да напусти свој посао у фирми у Врању како би се старао о својој супрузи, са тешкоћом и болом у грудима присетио се како је све почело. Његова жена је сасвим случајно под прстима осетила квржицу попут зрна пасуља. Најпре су јој лекари рекли да није ништа, а потом је напипала још једно зрно. Испоставило се да има галопирајући тумор, а да прича буде још страшнија, у том периоду је сазнала и да је трудна. Да је срећа била на њиховој страни, Јана би данас имала брата или сестру и своју маму да брине о њима. Међутим лекари су јој саветовали да у 4. месецу трудноће изврши киретажу, јер њено ослабљено тело не би било способно да створи још један живот. Убрзо након тога Јанина мама је кренула на хемиотерапије, а Горан се присећа како јој је одмах након друге терапије опала њена дуга златна коса коју је Јана наследила и по којој је добила надимак- Златокоса.

На тренутак се чинило да све иде на боље, иако је услед свих зрачења Јана била далеко од своје мајке, сваки дан плачући и шватајући све јасније да она не може и неће да живи без своје мајке. Иако се њена мама вратила кући да испуни себи последњу жељу и испрати ћерку у 1.разред, крајем октобра већ није могла ни да говори ни да хода. Убрзо након тога, 7.новембра 2018.године, Јана је последњи пут пољубила своју маму пред полазак у школу. Више ништа није било исто, а Јана је и дан данас понекад тражи и дозива.

PayPal/Credit Card: https://28jun.org/donate/

SMS: Pošalji 1 na 1733⁣

Dinarski racun broj: 265111031000342797 ⁣

Преузето :

 

Весна Керешић

О аутору - Весна Керешић

БИОГРАФИЈА Весна Керешић рођена 1973 у Љубовији,где је завршила основну и средњу школу. Једна је од оснивача Удружења родитеља и деце Бродић Паркић из Руме(2012) и сада где је члан Управног одбора. Одлуком управног одбора удружења 2016 год.именована је за Уредника Дечијег радија које од Новембра 2016 емитовало на бесплатним интернет стримовима хуманитарни програм Апел за помоћ болесној деци Србије,који сада чини 80% укупног програма а 20% су грађанске емисије. Као волонтер( до сада никада није остваривала новчана средства од новинарства) Организатор програма и новинар је емисија: Апел за помоћ болесној деци Србије. Од 2019 је постала је члан Удружења новинара Србије.

0 0 гласови
Гласање за чланке
Претплати се
Обавести о
guest
0 Коментари
Уграђене повратне информације
Погледај све коментаре