200 км због чаше доброг вина (Крагујевац-Рајац)

Путовање мистичном Источном Србијом у организацији туристицке агенције Спакић турс из Крагујевца.

Као фирма са традицијом преко 15 година, Спакић тоурс је лидер у травел индустрији на територији града Крагујевца а и шире. Оно што их издваја од других јесте примарно поверење клијената који из године у годину путују преко њихове агенције! Љубазна Јелена Спакић је део тима који нас је испратио на пут.

Путовање је започело позитивном атмосфером.
Прва дестинација је била пауза на Грзи. Прелепо, али хладно… Љубазно особље ресторана Колиба нас је угрејало добром услугом и срдачним дочеком.

Путовање се наставља до манастира Буково, кроз прелепу, дивљу природу…

Удаљен четири километра југозападно од Неготина, манастир Буково налази се у Тимочкој Крајини и припада Епархији тимочкој.
Писаних споменика о оснивачу или ктитору, као и о времену настанка манастира, готово и да нема. Постоји само неколико предања о томе.
Најприхватљивије је оно засновано на подацима са спомен-плоче која се налази на западном зиду припрате, а који говоре о настанку манастира у време српских деспота у 15. веку.

Манастирска црква посвећена је Светом оцу Николају Чудотворцу. По архитектонским и стилским карактеристикама убраја се у посебну варијанту моравске школе.
Током историје манастир је више пута рушен и обнављан. Значајнија обнова била је 1837, кад је кнез Милош Обреновић поклонио звоно и 1839, кад су подигнута два конака за време игумана Јосифа.Године 1885. за старешину манастира долази архимандрит Прокопије Бујишић, вођа херцеговачког устанка, који предузима велику обнову. Манастирска црква добија нови иконостас који је израђен у Бечу, а за који је иконе израдио сликар Лазар Крџалић.

Настављамо путовање према Неготину, где уживамо у слободном времену за шетњу и обилазак града. Неготин је градско насеље у општини Неготин у Борском округу. Према попису из 2002. било је 17758 становника (према попису из 1991. било је 17355 становника).
Неготин се налази близу тромеђе Србије, Румуније и Бугарске. Име Неготин је први пут забележено у 16. веку. Место није имало никаквог значаја све до 18. века, када је постало важно војно упориште. Неготин је од 1833. трајно ушао у састав Србије и отада почиње његов брз развој, који је трајао све до почетка Првог светског рата.
Неготин је познат као родно место композитора Стевана Мокрањца. Највећи борац за Крајину је био хајдук Вељко Петровић, негова чувена реченица је „Главу дајем, Крајину не дајем…“

Крајња дестинација је била село Рајац, и рајачке пивнице.

У неготинској крајини у селу Рајац прави се вино, боје зеће крви, укуса воћа и мириса грозђа..од Бога им је за вино дата добра земља и много сунчаних дана… традиција каже да се овде чак перу вином,јер га има довољно… Рајац се налази на пола пута измедју Неготина и Зајечара, надомак Бугарске границе, недалеко од усћа Тимока у Дунав… На месту где се одвајкада гајило грозђе и спремало вино… на брезуљку Бели Брег… јединствено село које се дели на два дела,у доњем живе људи,а у горњем, које је сместено на Белом Брду 2км даље живи вино. Најмлађа кућа је стара преко 100 година, од посебног камена је свака саграђена, без димњака. Некад их је било преко 600,сада их има мало преко 200. На жалост, свега десетак их је у функцији. Неке су претворене у ресторане и сувенирнице.

Домацин Караманчић нас је послужио својим винима, међу којима се издваја десертно црвено, од тамјанике, карактеристично за ово подручје. За опуштање уз вино и храну се потрудила музикица „на увце“
….

Једно од магичних места, за које готово нико није чуо, је старо гробље у селу Рајац, споменици који нас сећају на претке одушеве свакога ко набаса на скривену некрополу.
Камени споменици урасли у траву, чудног облика и прекривени још чуднијим симболима фасцинирају истраживаче и љубитеље историје.

Поприличан број споменика је прављен типски са „капом“ на врху и представљају варијацију на тему са идентичним или готово идентичним знаковима, различитим соларним симболима, коловратима, древним свастикама, перуникама и многим другим.
Понеки имају записе на стилизованој ћирилици и писму које подсећа на глагољицу.
Најстарији споменици су датирани из 16. века, а они најновији су из прошлог века. Према геодетским снимцима урађеним по налогу Завода за заштиту споменика културе процењује се да их свеукупно има чак 1540.

Највећи су тешки од 700 кг до 1 тоне а високи и до 3-3,5 метра, а својим обликом подсећају на стећке.
Ове јединствене споменике правили су исти мајстори, каменоресци са југа Србије, који су заслужни и за изглед најстаријих грађевина, односно Пимница. Постоји теорија, да се мештани Рајца нису сахрањивали поред села у којима су живели, него поред оног на брду, у коме су држали вино. То је доста говорило о важности вина у животу људи тог времена и тог краја.

По препоруци смо пивнице напустили пре мрака, јер, како казу, после дегустације вина, врло је лаку изгубити се у лавиринту од уских улицица, међу сада већ индентицним кућама…

Пауза у ресторану Баласевић у поднозју Ртња је била право разочарење. Крајње непрофесионална, дрска и нељубазна конобарица је била изузетно спора, чекали смо на кафу и по сат времена. За цене које имају (пример, кафа 240 дин, чај 290 дин) услуга би требала да буде далеко боља…или бар некаква, јер услуга дотичне конобарице је била никаква. Негативне препоруке за њих. Ни приватно неће бити више свраћање у мотел Балашевић.
Нисмо дозволили да нам то поквари расположење. Опуштени, уз професионалног возача фирме Оптоп травел Игора, вратили смо се у Крагујевац. Аутобус је био удобан, цист, возац крајње љубазан, предусетљив и професионалан.