Друштво, Историја и стваралаштво, Култура

Славе ли Срби само своје поразе

(Онима који не разумеју шта значи Небеска Србија,а вреди им говорити)

Често се може чути прича како Срби славе само своје поразе, страдање и смрт, а као најдрастичњи пример наводи се слављење Косовске битке. Па се са овом појавом чак и спрдају и кажу да су Срби по томе јединствени.

Да ли је то баш тако?

Прво морамо одговорити на питање шта је смрт. Одмах се намеће неколико могућих одговора, а навећа је разлика између оног који даје атеиста – који верује да је постао од мајмуна и верник који верује у Исуса Христа.

Ако сте мајмуниста тј. атеиста и верујете да сте постали пуким случајем од мајмуна коме је нешто крвцнулу у леђима и исправио се и ето човека, онда ћете рећи смрт је крај. После смрти нема ничега.

А ако сте хришћанин – верник који је у свом земаљском животу трудио и труди да свој живот живи богоугодно: постите, Богу се молите, онда се за вас смрћу ништа не завршава. Напротив, напустивши ову долину суза, ви улазите у Царство Небеско које је циљ сваког верника. Наравно да досезање Царства Небеског није могуће без испуњавања заповести Божијих, а према мери Богоугодости земаљског живота следи и Небеска награда.

Бог је дао много заповести људима. Ипак две су највеће: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим, ово је прва и највећа, а друга је љуби ближње свог као самог себе (Јеванђеље по Матеју гл. 22, стих 36 – 40). Дакле, две највеће заповести су везане за љубав према Богу и ближњима. У Јеванђељу по Јовану глава 15, стих 13, каже се : од ове љубави нема веће, да ко да живот за ближњега свога. На другом месту додаје: који љуби оца или матер више него Мене није мене достојан, који љуби сина или кћи већма него Мене није Мене достојан (Јеванђеље по Матеју гл. 10, стих 37). Да ли Вам је сада јасно шта Срби заправо славе када славе своје страдање, па чак и смрт. Не славе поразе, не славе смрт, већ испољену највећу могућу љубав према ближњем али и према Богу. Љубав која иде дотле да се жртвује и свој земаљски живот за ближњег Веру, за Цркву, за Христа.

Да би се то разумело МОРА СЕ БИТИ ХРИШЋАНИН. Онај ко то НЕ РАЗУМЕ ОН НИЈЕ ХРИШЋАНИН, макар се декларативно изјашњавао да јест. Када цео народ слави оне које су се свесно жртвовали, онда се тај народ као целина опредељује за Христа, за Царство Небеско тј. за своју НЕБЕСКУ СРБИЈУ.

Амин.

Аутор: ДР ЂОРЂЕ ЂЕКИЋ

Ванредни професору Нишу

Ђорђе Ђекић

О аутору - Ђорђе Ђекић

Ђорђе Ђекић je рођен у Руми 1964. године. У родном месту је завршио основну школу и средњу школу правни смер. Дипломирао 1991. на Филозофском факултету у Новом Саду, на групи за историју. Дипломски рад ,,Рад Јована Ристића на државној емаципацији Србије 1860–1878“, одбранио 1991. код академика и председника Матице Српске Чедомира Попова. Магистарски рад ,,Законодавна делатност краља Милутина“, одбранио 1998, код академика Симе Ћирковића. Докторирао 2008. на Филозофском факултету у Нишу, са темом ,,Решавање спорова у средњовековним српским земљама“. Радио на Филозофском факултету у Београду од 1995. до 1997. Од 1999. запослен на Филозофском факултету у Нишу, на студијској групи (данас департману) за историју. Тренутно држи предмете: Историја Срба до краја XI века и Историја Срба у XII и XIII веку. Од изборних предмета од 2010. до 2014. држао је курс Српска средњовековна хералдика и Трговина и саобраћај у средњовековnим српским земљама. Од 2014. школске године уместо Српске средњовековне хералдике, држи курс Изградња законодавства у српским земљама у средњем веку. Предаје на сва три нивао студија, основним, мастер и докторским. Сарадник је радио ДИР-а од 2020,кадаје постао члан УНС-а.Уређује емисију из културе ПРОМОЋУРКО.https://www.promucurko.in.rs/

Related Posts

0 0 гласови
Гласање за чланке
Претплати се
Обавести о
guest

0 Коментари
Уграђене повратне информације
Погледај све коментаре