БЕЗБЕДНОСТ ДЕЦЕ У ШКОЛИ
Текст преносимо у целости, аутор Сашка Љубичић
Извор:
https://www.facebook.com/100091639428708/posts/pfbid02XQLx1jVXo7w1WDeLjeqxw4mkf11TjCvuSLHhS4dbtipTnZqUx72smkSEKxbEVDiSl/?mibextid=jf9HGS
„Дефиниција срамоте из пера полуписмене, неуке скупине интелектуално ограниченог полусвета, који себе назива системом:
„Срамота је протествовати против насиља у главном граду, јер то представља увреду за породице жртава масакра“.
Веома интересантно.
Допустите да и ми, нормални, предочимо своје виђење срамоте:
Срамота дефиниција 1:
Безочно и гнусно лагање о тобожњој бризи за безбедност и ментално стање школске деце.
Пар фактографских података, појашњења ради:
Факултет за безбедност и Институт за националну и међународну безбедност су, још сада већ давне 2012. године, покренули пројекат „Безбедност деце у школама“.
Ради се о дубоко студиозној серији докумената, анализа, надолазећих опасности и препорука, које дословно НИКО из Владе и Министарства просвете, као најпозванијег, није ни прочитао.
13.02.2023. године, напред споменуте институције организовале су званичну конференцију, на којој су директорима и професорима основних школа представљени сви безбедносни ризици у школама, од лажних дојава бомби до вршњачког насиља и идентификовања са криминогеним личностима.
Подвучено је да се нагомилани проблеми више не смеју гурати под тепих, не би ли се одржао лажни привид „мира и стабилности“, јер је безбедносни ризик по децу у школама алармантно црвен.
Том приликом, предложено је увођење обавезног школског предмета у основне школе – безбедносна култура младих, чији би основни задатак био креирање јасног модела позитивног и негативног лика, јунака и антијунака, кроз теорију, праксу и низ показних вежби.
На сав труд, рад и упињање безбедносних институција да освесте и покрену ствари са критичне тачке, Министарство просвете је предузело једно велико и озбиљно НИШТА.
Напред поменутој конференцији одазвали су се представници Факултета за безбедност, припадници војске и полиције. Једини чинилац, кога се предметна материја суштински тиче и ради кога је цео пројекат рађен целу деценију, а то је несрећно Министарство просвете, није делегирало НИЈЕДНОГ ЈЕДИНОГ учесника.
Дакле, број заинтересованих представника надлежног министарства за безбедност деце у школама – НУЛА.
Као родитељ детета које похађа 1. разред једне београдске основне школе и другог детета, које у септембру полази у предшколско, врло сам заинтересована, темељно информисана и укључена у СВЕ пројекте и акције, које се тичу основношколског образовања.
У том контексту, слушање лицемерних бедника о бризи „за сву нашу децу“, код мене изазива нагон за повраћањем.
Таква поган може обмањивати, на пример, моју бабу од 84 г. која ни не зна да постоји свет изван Пинка и РТС-а, али ће са нама, нешто свеснијим и упућенијим људима, то ићи далеко теже односно никако.
Срамота дефиниција 2:
Бедно паламуђење око разоружавања тобож прекомерно наоружаних људи у нашој држави.
Кукајући и наричући около- наоколо, напредни примерци људске врсте, чини се, пате од колективне селективне амнезије, услед чега се баш нико не сећа да спомене итекако проверљив податак: Да је за последњих 11 година, у овој држави издат рекордан број дозвола за држање и ношење оружја! Да је оружани лист дељен шаком и капом, пре свега „напредним“ менталним склоповима, који су уједно и психолошки најупитнији и, као такви, по друштво најопаснији.
Срамота дефиниција 3:
Слугерањско клечење на коленима пред хијенама из преко 3000 невладиних организација (лепши назив за скуп страних плаћеника и домаћих невољника који заједно раде на уназађивању јавног морала у традиционалним друштвима), којима је у целости препуштено управљање питањима образовања, васпитања, концепта и модела усмеравања деце и омладине, без икаквог критичког пресека и лимитирања њихових сулудих намера и овлашћења.
И тако…
Срамота има много дефиниција, али нема тог језичког израза чак ни у пребогатом језику као што је наш, којим би се описао сав смрад овог људског талога, који је унередио цело једно друштво.“
Аутор
Бобан Момировић